PORODJAJ

 

 

 

 

Svako žensko čeljade,otkada postane svesno svoje ženstvenosti,znači od kad počne da se zanima za muški rod,sanja da nađe najlepseg,najbogatijeg,najboljeg momka ili čoveka, koji će joj pomoći da ostvari drugi najveći san...san da postane MAMA. Danas su doduše u porastu i takvi primerci ženskog roda,koji to ne žele.Razlog tome je u nekim slučajevima opravdan,nekad diskutabilan i ti razlozi nisu tema ovog posta.

Ovo pišem za one žene,koje planiraju ili su već prvi put u blagoslovenom stanju,pa ih zanima sta ih to čeka u trenutku kada na svet treba da donesu svoje prvo čedo. One, koje su prosle to vatreno krštenje,vec znaju kakvo je to iskustvo ,ali mogu se podsetiti.

Podsećanje na to iskustvo u zavisnosti od mnogih faktora,kao sto su pre svega,zdravstveno stanje,psihicka i fizicka zrelost,itd...može da bude pozitivno ili negativno.

Moje je bilo negativno.Prvi put.Drugi put sam bila iskusnija,pa sam znala sta,kako i kada.

 

Zato i pišem ovo,da bih bar malo pomogla svim onim zenama, koje uz sve savete i price majki,baki,svekrva,prijateljica,ipak imaju nedoumica i straha od tog događaja. Secam se filma "Mi nismo anđeli" i čuvene rečenice,kada taxista, kada mu se glavna junakinja počne porađati u kola,kaze "Priroda se pobrinula za sve". I jeste tako,samo mi treba da prepoznamo znake koje nam prirodno,telo šalje u tom momentu.

.

Za pocetak,kada vam se priblizi termin,potrudite se da same izdepilirate svoje međunožje.Bolje je da to uradite same,nego da vam to radi neka nervozna sestra ili bolnicarka,i to na suvo.Ne znam da li vam je neko reko da se po prijemu,takođe radi klistir.Ja nisam znala.Pa sam sirota (sa ove distance rekla bih i glupa) ne znajuci nista o proceduri, a otišla u porodilište jer mi je pukao vodenjak i mislila da ću svakog časa da se porodim,trpela nagon da odem u toalet.Bilo me je strah da mi dete ne ispadne na čučavcu.Niko mi nije rekao da se još nisam otvorila dovoljno,da su mi kontrakcije još slabe,iako sam ja mislila da je to-to.Kada sam videla,zenu kojoj su posle mene radili klistir kako je otišla u toalet i vratila se u svoju sobu,okuražila sam se da i ja odem i bar malo sebi olakšam.

 

Pošto su me smestili u praznoj sobi,nisam imala s kim ni da se posavetujem,niti da podelim strah,uznemirenost i bol koju sam osecala od povremenih kontrakcija.

CTG-aparat je kuckao,zvuk je odjekivao u praznoj sobi.Bolelo je sve jace,tako sam ja osecala,..ali još nije bilo dovoljno... Zvala sam sestre par puta,pogledale su na displeju aparata,i rekle mi da ce mi biti lakse ako se setam pored kreveta,posto su mi oko stomaka bili lastiši od CTG ,toliko sam imala prostora.Taj aparat,pokazuje bebine otkucaje srca i kontrakcije.Kada su jace kontrakcije na displeju se povecava skala.Kada skala predje polovinu granične linije,kontrakcije su jace i porodjaj je blizu.Sve sto je ispod polovine,to su lazni trudovi.

To tada nisam znala.

Kazem,bila sam mlada,neiskusna,stidljiva i uplasena za zivot deteta,jer mi je taj bol koji se tada oseca bio najveci koji sam do tada osetila.U jednom od naleta tih jos uvek laznih trudova,ja sam vec iznurena,pozvala ponovo sestre i rekla da ne mogu vise da izdrzim na sta su se one konsultovale i odvele me u porođajnu salu.Tamo sam NAGRABUSILA.

U sali nema setnje,legnes na krevet i cekas porođaj.Ako su kontrakcije jace i u kracem vremenskom intervalu se javljaju,onda je porođaj blizu.

Meni nisu bile jos.

Na tom krevetu sam svaki nalet koji je bivao nekad jaci nekad slabiji,morala da podnesem,htela sam da ustanem-nisu mi dali.U jednom momentu su me vezali jer sam se od silnih bolova toliko vrpoljila,da sam zamalo pala sa kreveta.

Molila sam da me porode carskim rezom,babica mi je odgovorila "E pa ne moze,carski se porađaju carice,a ti si obicna zena i porodices se normalno".

Sve vise me je bolela  kicma,ledja,ali nisam se otvorila dovoljno a ni kontrakcije nisu bile ONE PRAVE..posle ne znam koliko sati,na tom stolu,ja sam pocela da se poradjam.(Za bolje razumevanje,u bolnicu sam stigla u 00.30 a porodila se u 16.30 )

Doktor je vikao da se napnem,ja sam se napinjala,ali sam imala osecaj da cu da se zbog klistira i uneredim.Tako da sam se jednim delom i stezala,jer sam zamisljala sta ako se u istom trenutku i uneredim i rodim...glupo sada zvuci,al tako je bilo,nisam zelela da mi dete bude umazano fekalijama.

U jednom trenutku doktor mi nabija lakat iznad stomaka,pokusavajuci da se dete "izbaci" iz mene,ne ide..bolovi jos traju...napinjanje ponovo i ponovo i u jednom trenutku cujem zvuk kao da se cepa krpa,..nesto se cepa-ja se cepam.

Vicu mi," Evo je glavica ajde jos jednom",ja vise nemam snage,doktor vice "Zeno,ugusices dete".Ja shvatam da vise nemam snage,groznicavo razmisljam kako da spasem dete i na um mi pade misao.Mozda malo lukava,,ali u tom trenutku vise nego neophodna.Prevrnuh oci i opustih se kao u nesvest da padam...mozda sam stvarno i pala ne znam,kao u bunilu se secam toga.Znam samo da sam pomislila ako padnem u nesvest,morace da ga izvucu nekako,spasice ga. I zaista, kada su me videli da se opustam i padam unazat ledjima na krevet, brzo se rastrcase i donesose neku bocu.

Vakuum.

Vakuumski su me porodili.

Rodila sam sina.

U trenutku kad su ga vadili,ponovo onaj zvuk.Imala sam osecaj da nebo puca,da se zemlja trese.

Moj sin se jadnicak toliko namucio da nije ni zaplakao.Jos jedan stres za mene.Posle nekog vremena cuh plac.

Ziv je! Hvala Bogu.

Stavise mi ga na grudi,ja gledam u taj zamotuljak,upijam ocima da upamtim svaku crtu,da mi ga ne zamene,da ga ne uzmu...svasta se pricalo,da kradu bebe...Al proslo je ,dobro je,..dobro je samo 7 konca,...dobro je i sto je sin,jer ovde nikad vise,na ovom stolu neee...Tako sam se tada zaklela...

Četri godine sam imala traume od same pomisli na porođaj,tako da o novoj trudnoci nije bilo govora,bol u kicmi osecam i danas.Sin mi je rastao,i ja sam gledajuci ga shvatila da ne mogu da ga ostavim samog.Još jednom moram,pa sta bude.

I jesam,al sada sam znala sta me ceka,pa sam bila spremnija.

Ponovo mi je prvo pukao vodenjak,bez bolova.Ponovo klistir,soba,al sad sam isla u wc cim sam osetila nagon,setala oko kreveta i disala duboko ili ubrzano u zavisnosti kakvi su mi trudovi bili. I najbitnije,gledala u displej CTG aparata. 

I dok skala nije presla vise od polovine,nisam se javljala nikom od osoblja,kada je skala presla vise od pola,pozvala sam i rekla da mislim da sam spremna.I jesam bila.Jeste da sam i drugi put imala vakuumski porodjaj,ali sam mnogo brze i lakse prosla.Ponovo sam dobila sina.Nek je ziv i zdrav. I nek su ziva i zdrava sva deca.Sve se zaboravi,svaki bol,jer bez boli nema ni ljubavi.A deca su nam pravi dokaz toga.Bez bola,ne moze se doneti najvece blago koje čovek može da ima a to je dete.Zato se toliko i voli.

Ima i jedno kazivanje starih ljudi,da je dobro da vaša majka ne zna kada se vi porađate.Kazu da se tada žena mnogo muči.Ne znam koliko je tačno,ali se kod mene pokazalo da jeste.Moja majka je prvi put znala kada sam krenula na porodjaj,dok drugi put nije.

Ja sam tako prosla,i mislim da,da mi je samo neko objasnio da ima i laznih bolova,i da se oni mogu pratiti na CTG,ja se ne bih uznemirila sa laznim kontrakcijama koje su me iscrpele same po sebi,ali i vise uplasile,da ce mi se detetu nesto desiti,jer ja bolove imam a porodjaj ne krece i niko se zbog toga ne sekira. Pozdrav buducim mamama,nadam  se da vas nisam uplasila,jer mi je namera da vam ovim postom pomognem informacijama,koje ja nisam imala.Nemojte se bojati,jer sve je to normalan proces,koji su sve žene vekovima prolazile.

I rađajte! Rađajte da nas ima što više.

Ne ostajte samo na jednom detetu,žalosno je da ostavite svoje dete samo posle vas,bez rodjenog brata ili sestre...

Pisite svoja iskustva slobodno,volela bih da ih cujem.