NOVEMBAR

Ako nesto može da mi s..be dan,to je onda oblačno vreme.Spadam u onu bolesnu,prokletu grupu ljudi,koje stručnjaci zovu meteoropate.Ljude osetljive na vremenske prilike ili bolje reči neprilike.

Moja fizička i psihička funkcionalnost određenog dana,zavise od onog sto prvo ugledam kroz prozor otvarajuci oči ujutro. Znaci, dan mi je savršen ako me dočeka bisrto plavo nebo prošarano belim oblačićima.Tada sam orna za sve što treba tog dana.

Sunčani dan,daje mi snagu,energiju,motivaciju,nadu da je sve sto želim moguće,jednom reči daje mi volju  za život.Nasuprot tome,tmurni sivi oblaci i nebo,ubijaju mi svaku volju za bilo čim.Ne ustaje mi se,boli me glava,pritisak mi ili skače ili pada što dovodi do mučnine i osećaja beznadežnosti.Ja sam kao biljka koja se raduje Suncu i uziva i raste uz pomoć njega.Bez njega sam potencionalni samoubica...

Zato ne volim Jesen.Dobro,početak je lep.Raznobojno lišce koje nam ulepšava dvorišta,parkove,proplanke...Ali zato kraj Jeseni,Novembar,to je užas.

Ja se već Avgusta pripremam za Novembar.U jeku sunčanih dana,i lepote koje nam pruža.počinjem da osećam u grudima nemir,koji dolazi iz činjenice da je Leto već pri kraju i da se približavam Jeseni. Novembru.

To ne može svako shvatiti,neko će pomisliti -vidi ove ludače,šta mlati uopšte-al verujte da je osećaj užasan.

Jedino lepo što sam imala u Novembru,i zbog čega bi trebalo da ga volim-i o da,zaista volim ta dva dana-je rođenje moja dva sina. Ali to su dva dana od trideset.

 Novembar je po meni oličenje smrti,sa svojim sumornim,sivim nebom,sa svojim maglama,vlagom i hladnoćom koja se uvlaci u kosti..Cela priroda je kao neka starica na izdisaju,a te gole grane drveća,sa kojih je opalo lišce,podsećaju me na ruke starca koji vapi za još kojim sunčanim danom koji bi mu produzio život. Ali Sunca nema,te se kiša,magla,sivilo nižu dan za danom pokazujući neumoljivo svojim crnilom da je kraj ne blizu,već tik do njega.

 

Oprostite na ovako depresivnom tekstu, njega ko što rekoh ako niste meteoropata,nećete razumeti ,te je najbolje da ga zaboravite. A ako jeste,bilo bi mi drago, a verujem i mnogima drugima ako mi napišete vaša iskustva -kako se borite sa Novembarskom depresijom?

PORODJAJ

 

 

 

 

Svako žensko čeljade,otkada postane svesno svoje ženstvenosti,znači od kad počne da se zanima za muški rod,sanja da nađe najlepseg,najbogatijeg,najboljeg momka ili čoveka, koji će joj pomoći da ostvari drugi najveći san...san da postane MAMA. Danas su doduše u porastu i takvi primerci ženskog roda,koji to ne žele.Razlog tome je u nekim slučajevima opravdan,nekad diskutabilan i ti razlozi nisu tema ovog posta.

Ovo pišem za one žene,koje planiraju ili su već prvi put u blagoslovenom stanju,pa ih zanima sta ih to čeka u trenutku kada na svet treba da donesu svoje prvo čedo. One, koje su prosle to vatreno krštenje,vec znaju kakvo je to iskustvo ,ali mogu se podsetiti.

Podsećanje na to iskustvo u zavisnosti od mnogih faktora,kao sto su pre svega,zdravstveno stanje,psihicka i fizicka zrelost,itd...može da bude pozitivno ili negativno.

Moje je bilo negativno.Prvi put.Drugi put sam bila iskusnija,pa sam znala sta,kako i kada.

 

Zato i pišem ovo,da bih bar malo pomogla svim onim zenama, koje uz sve savete i price majki,baki,svekrva,prijateljica,ipak imaju nedoumica i straha od tog događaja. Secam se filma "Mi nismo anđeli" i čuvene rečenice,kada taxista, kada mu se glavna junakinja počne porađati u kola,kaze "Priroda se pobrinula za sve". I jeste tako,samo mi treba da prepoznamo znake koje nam prirodno,telo šalje u tom momentu.

.

Za pocetak,kada vam se priblizi termin,potrudite se da same izdepilirate svoje međunožje.Bolje je da to uradite same,nego da vam to radi neka nervozna sestra ili bolnicarka,i to na suvo.Ne znam da li vam je neko reko da se po prijemu,takođe radi klistir.Ja nisam znala.Pa sam sirota (sa ove distance rekla bih i glupa) ne znajuci nista o proceduri, a otišla u porodilište jer mi je pukao vodenjak i mislila da ću svakog časa da se porodim,trpela nagon da odem u toalet.Bilo me je strah da mi dete ne ispadne na čučavcu.Niko mi nije rekao da se još nisam otvorila dovoljno,da su mi kontrakcije još slabe,iako sam ja mislila da je to-to.Kada sam videla,zenu kojoj su posle mene radili klistir kako je otišla u toalet i vratila se u svoju sobu,okuražila sam se da i ja odem i bar malo sebi olakšam.

 

Pošto su me smestili u praznoj sobi,nisam imala s kim ni da se posavetujem,niti da podelim strah,uznemirenost i bol koju sam osecala od povremenih kontrakcija.

CTG-aparat je kuckao,zvuk je odjekivao u praznoj sobi.Bolelo je sve jace,tako sam ja osecala,..ali još nije bilo dovoljno... Zvala sam sestre par puta,pogledale su na displeju aparata,i rekle mi da ce mi biti lakse ako se setam pored kreveta,posto su mi oko stomaka bili lastiši od CTG ,toliko sam imala prostora.Taj aparat,pokazuje bebine otkucaje srca i kontrakcije.Kada su jace kontrakcije na displeju se povecava skala.Kada skala predje polovinu granične linije,kontrakcije su jace i porodjaj je blizu.Sve sto je ispod polovine,to su lazni trudovi.

To tada nisam znala.

Kazem,bila sam mlada,neiskusna,stidljiva i uplasena za zivot deteta,jer mi je taj bol koji se tada oseca bio najveci koji sam do tada osetila.U jednom od naleta tih jos uvek laznih trudova,ja sam vec iznurena,pozvala ponovo sestre i rekla da ne mogu vise da izdrzim na sta su se one konsultovale i odvele me u porođajnu salu.Tamo sam NAGRABUSILA.

U sali nema setnje,legnes na krevet i cekas porođaj.Ako su kontrakcije jace i u kracem vremenskom intervalu se javljaju,onda je porođaj blizu.

Meni nisu bile jos.

Na tom krevetu sam svaki nalet koji je bivao nekad jaci nekad slabiji,morala da podnesem,htela sam da ustanem-nisu mi dali.U jednom momentu su me vezali jer sam se od silnih bolova toliko vrpoljila,da sam zamalo pala sa kreveta.

Molila sam da me porode carskim rezom,babica mi je odgovorila "E pa ne moze,carski se porađaju carice,a ti si obicna zena i porodices se normalno".

Sve vise me je bolela  kicma,ledja,ali nisam se otvorila dovoljno a ni kontrakcije nisu bile ONE PRAVE..posle ne znam koliko sati,na tom stolu,ja sam pocela da se poradjam.(Za bolje razumevanje,u bolnicu sam stigla u 00.30 a porodila se u 16.30 )

Doktor je vikao da se napnem,ja sam se napinjala,ali sam imala osecaj da cu da se zbog klistira i uneredim.Tako da sam se jednim delom i stezala,jer sam zamisljala sta ako se u istom trenutku i uneredim i rodim...glupo sada zvuci,al tako je bilo,nisam zelela da mi dete bude umazano fekalijama.

U jednom trenutku doktor mi nabija lakat iznad stomaka,pokusavajuci da se dete "izbaci" iz mene,ne ide..bolovi jos traju...napinjanje ponovo i ponovo i u jednom trenutku cujem zvuk kao da se cepa krpa,..nesto se cepa-ja se cepam.

Vicu mi," Evo je glavica ajde jos jednom",ja vise nemam snage,doktor vice "Zeno,ugusices dete".Ja shvatam da vise nemam snage,groznicavo razmisljam kako da spasem dete i na um mi pade misao.Mozda malo lukava,,ali u tom trenutku vise nego neophodna.Prevrnuh oci i opustih se kao u nesvest da padam...mozda sam stvarno i pala ne znam,kao u bunilu se secam toga.Znam samo da sam pomislila ako padnem u nesvest,morace da ga izvucu nekako,spasice ga. I zaista, kada su me videli da se opustam i padam unazat ledjima na krevet, brzo se rastrcase i donesose neku bocu.

Vakuum.

Vakuumski su me porodili.

Rodila sam sina.

U trenutku kad su ga vadili,ponovo onaj zvuk.Imala sam osecaj da nebo puca,da se zemlja trese.

Moj sin se jadnicak toliko namucio da nije ni zaplakao.Jos jedan stres za mene.Posle nekog vremena cuh plac.

Ziv je! Hvala Bogu.

Stavise mi ga na grudi,ja gledam u taj zamotuljak,upijam ocima da upamtim svaku crtu,da mi ga ne zamene,da ga ne uzmu...svasta se pricalo,da kradu bebe...Al proslo je ,dobro je,..dobro je samo 7 konca,...dobro je i sto je sin,jer ovde nikad vise,na ovom stolu neee...Tako sam se tada zaklela...

Četri godine sam imala traume od same pomisli na porođaj,tako da o novoj trudnoci nije bilo govora,bol u kicmi osecam i danas.Sin mi je rastao,i ja sam gledajuci ga shvatila da ne mogu da ga ostavim samog.Još jednom moram,pa sta bude.

I jesam,al sada sam znala sta me ceka,pa sam bila spremnija.

Ponovo mi je prvo pukao vodenjak,bez bolova.Ponovo klistir,soba,al sad sam isla u wc cim sam osetila nagon,setala oko kreveta i disala duboko ili ubrzano u zavisnosti kakvi su mi trudovi bili. I najbitnije,gledala u displej CTG aparata. 

I dok skala nije presla vise od polovine,nisam se javljala nikom od osoblja,kada je skala presla vise od pola,pozvala sam i rekla da mislim da sam spremna.I jesam bila.Jeste da sam i drugi put imala vakuumski porodjaj,ali sam mnogo brze i lakse prosla.Ponovo sam dobila sina.Nek je ziv i zdrav. I nek su ziva i zdrava sva deca.Sve se zaboravi,svaki bol,jer bez boli nema ni ljubavi.A deca su nam pravi dokaz toga.Bez bola,ne moze se doneti najvece blago koje čovek može da ima a to je dete.Zato se toliko i voli.

Ima i jedno kazivanje starih ljudi,da je dobro da vaša majka ne zna kada se vi porađate.Kazu da se tada žena mnogo muči.Ne znam koliko je tačno,ali se kod mene pokazalo da jeste.Moja majka je prvi put znala kada sam krenula na porodjaj,dok drugi put nije.

Ja sam tako prosla,i mislim da,da mi je samo neko objasnio da ima i laznih bolova,i da se oni mogu pratiti na CTG,ja se ne bih uznemirila sa laznim kontrakcijama koje su me iscrpele same po sebi,ali i vise uplasile,da ce mi se detetu nesto desiti,jer ja bolove imam a porodjaj ne krece i niko se zbog toga ne sekira. Pozdrav buducim mamama,nadam  se da vas nisam uplasila,jer mi je namera da vam ovim postom pomognem informacijama,koje ja nisam imala.Nemojte se bojati,jer sve je to normalan proces,koji su sve žene vekovima prolazile.

I rađajte! Rađajte da nas ima što više.

Ne ostajte samo na jednom detetu,žalosno je da ostavite svoje dete samo posle vas,bez rodjenog brata ili sestre...

Pisite svoja iskustva slobodno,volela bih da ih cujem.

TAXI-DISPECER

Tesko je kada covek,bilo  porodican ili bez obaveza ostane bez posla.Jos teze je kada je u  nekim ozbiljnim godinama.Ipak,najteze je kada zena,samohrana majka (koliko god to otrcano zvucalo) u srednjim godinama ostane bez izvora prihoda.

Srednje godine sa sobom nose i srednje zdravstveno stanje,osrednji fizicki izgled (cast izuzecima) koji itekako ima uticaja na to kako ce i koji posao zena moci da dobije.

Ja imam sve srednje-srednju skolu,srednje godine,srednji izgled (dobro,znam da svaka zena za sebe misli da je najlepsa,al ovde pricam o izgledu),srednje finansije😕...i kao takva ostadoh bez posla.Sta cu;Pekaru ne  bih da ponovo probam,na pijaci sam zamrzela zimu,..znaci treba mi nesto  gde cu da sedim a da mi je toplo.Zbog zdravlja jel te.

Trebala sam,da odem na neki pregled,kod Neurologa,i posto sam zbog spremanja rucka kasnila,okrenem taxi da stignem na vreme.Javi mi se strogo poslovni glas "Taxi izvolite" ja kazem adresu i odjednom mi sinu💡. Evo ga,najbolji posao na svetu.Sedis,nista ne radis samo se javljas na telefon i saljes vozilo...i primas platu💳💰

Ali,da li je ovaj posao bas tako idilican? 

Po savetu ljubaznog taxiste,koji me je posavetovao,da kao neko bez iskustva pokusam u nekom manjem taxiju,gde nema neke guzve, a posle je vec lakse poslusala sam ga,i ubrzo naisla na oglas gde se trazila dispecerka.Pozvah,rekoh da nemam iskustva,al hocu da ucim-jer covek se uci dok je ziv-Glas mi kaze MOZE. Ja u trans,vec sam se zamisljala kako cu lako da naucim i odradim posao.

Otisla u  centralu,sa sve leptiricima u stomaku (ko da idem na sastanak sa momkom daleko bilo 😂) docekala me zena mojih godina,sa "da pogled moze da ubija,lepo bi me ugostio". Ja vidim da je neka ostrokonđa (prevari me prvi utisak),ali ne dam da mi sroza raspolozenje.Sednem,i ceo dan odslusam njeno psovanje sa vozacima,i pomislim kako ja takva nikad necu biti...i nisam...bar ne u  tolikoj meri😁 ali sam kasnije shvatila njeno ponasanje...i razumela.😏

 Mesec dana mi je trajala obuka,neplacena naravno,ali..kada nesto zelis onda ti nista nije tesko.To sto je meni trebao mesec,nije pravilo.To zavisi od vaseg znanja i...samouverenosti. Ona je za ovaj posao  jako bitna.Onaj ko je nema,nemoj ni da pocinje ovo,jer ce uvek,ali uvek biti dezurni krivac.Nema veze,sto posao radi isto kao i drugi kojima samouverenosti ima na pretek.Manjak se oseti,i onda je takva osoba idealna za krivca,za sve i svasta.

Za pocetak mi je kao hladan tus bilo to,sto sam tada shvatila,koliko ja,u stvari malo znam ulice mog grada.Tacnije,znala sam ja ulice al nisam znala njihova imena.Jos tacnije, pored imena svoje ulice u kojoj zivim,znala sam jos samo...tri😬.Mozak mi je bukvalno vrio dok sam "bubala" ulice,al  ajde ulice to se nauci,al sam   najvise problema imala sa objektima tj.kaficima i diskotekama. Zasto? Pa zato, jer da bi nesto znao gde je,treba da ga obiđes,a ja sam u kafic zadnji put bila pre  20godina.

Uglavnom,posao se svodi na primanje poziva tj.primanja adresa musterija, i prosledjivanja tih adresa vozacu,koji se nalazi najblize datoj adresi ili zavsava tekucu voznju blizu dobijene adrese.Sada, nekom moze ovo izgledati laganica,ali verujte nije tako. Dobijes recimo adresu,i ti na monitoru ( posto sam ja radila preko programa specijano radjen za taxi tj.pracenje vozila-a postoje jos i udruzenja koja rade sa magneticima)  vidis da imas dva slobodna vozila blizu,vozila koja ti stoje recimo 20 minuta slobodna, das vreme za koje moze da stigne (obicno se daje 5 minuta) recimo 3minuta jer je bas blizu.Dok si primao adresu,ti si je i otkucao,u momentu prekidas vezu i saljes adresu vozacu i...BAS TADA on ti se zauzima na prst tj.usla mu je musterija u auto,mislis ok tu je drugi kad...op i on se zauzima i ti nemas u tom trenutku nikog ko bi stigao za 3 minuta.Imas za 7 recimo,al tu je vec problem jer musteriju ne interesuje razlog zbog kog  joj kasni vozilo,dispecer je uvek kriv--i onda kad nije. Desi se takodje i da ti posaljes adresu vozacu,on je prihvati i onda ti otkaze,jer mu bas tada usla musterija u kola ili ima neku svoju voznju koju je dobio na svom privatnom telefonu i ti si opet grbav kod musterije. Ovo se,moram da kazem desava ,kada imas vozaca koji je "tezak" covek i takve ne volim i ne mogu da saradjujem sa njima.I iskreno imala sam problema sa njima,samo je sreca da na 10 normalnih i izuzetnih kolega bude 1-2 ovih drugih.  Posao je izuzetno stresan,pogotovo kada padne kisa,tada zovu svi i stalne musterije i one koje to nisu.Zvone svi telefoni,i fiksna i besplatna linija,linije sa svim mobilnim operaterima.Znaci 5 telefona najmanje! I na sve to,zove te i kolega vozac,kog treba da navodis na neku adresu  koja mu je nepoznata.

  E sada, kod vozaca postoji vecita sumnja,da dispecerke namestaju voznju "svojim"vozacima sto koliko sam videla nije nemoguce,(ja  sam preskala ONE i  samo ONE onda,kada bi me ostavili na cedilu,u smislu da su mi u najvecoj guzvi odbili voznju zbog neke svoje voznje) ali nije ni pravilo.Kada je manje posla,vozaci su razdrazljivi i ta sumnja dolazi do izrazaja pa bude ne retko svadja na relaciji centrala-vozac.A to je najgore za jednu firmu.

Desava se ,retko doduse,da nekom padne na pamet da se zeza,pa pozove taxi na odredjenu adresu,ti posaljes vozilo kolega ceka i nema nikog.To se zove lerka i meni je bilo jako tesko kada bi mi se desilo da je imam.Jer uvek je kod vozaca postojala sumnja da si mu je namerno namestila,ili da nisi dobro cula adresu. A meni je bilo krivo i zao jer se desavalo da nekad neki vozac ima bas malo posla,i dobije lerku. Tada sam se bas nervirala -sto bas  njemu,radi na procenat,ima porodicu,bolesno dete,majku...zao mi ih bilo.  Ja licno,iako sam jako zavolela taj posao,ali sam po prirodi miroljubiva i dosta tolerantna (secate   se da sam pomenula samopouzdanje),pa isto ocekujem i od drugih,nisam imala zeludac za neke stvari,pa sam dala otkaz,ali ga toplo preporucujem svakom ko voli da mu proradi adrenalin. Ko sto rekoh,posao je stresan,dinamican i u zavisnosti od "jacine" tj.uspesnosti firme dobro placen.

PEKAR-(ICA)-KA

 Ne znam kako bih opisala cinjenicu, da sam za mojih 46 godina,bila stanovnik 4 zemlje👀, a da nisam mrdnula van granica zemlje u kojoj zivim😜.Rodjena i zivela u SFRJ=>SRJ=>SCG i najzad RS.Da li je to blagoslov ili prokletstvo... ko ce ga znati. Mada sve ide u korist ovog drugog tj. prokletstva ali zelim da verujem (jos uvek i posle svega 😁) da je blagoslov. 

Elem, posto sam ni kriva ni duzna tu gde jesam,kao i vecina mojih vrsnjaka,koji smo zavrsili skole za jednu profesiju-posle svih ratova, menjanja sistema u kojem zivim i naravno cuvene TRANZICIJE- bila sam prinudjena, da se okusam u poslu koji mi bas i nije izgledao primamljiv i za koji naravno nisam bila skolovana.Ali sam naucila, kako se pravi najomiljeniji dorucak (nekad i rucak a moze i vecera) kod naseg naroda-Burek. 

Pocela sam da radim kao - Pekar.                                                                                            

Kao sto sam rekla, ja i mnogi moji vrsnjaci a i dosta stariji od mene, nakon dolaska demokratije (citaj kapitalizma) i prestanka vladavine socijalizma, u kom si imao siguran posao (drzavni), ostali smo bez posla tj.hleba nam nasusnog. A nesto se trebalo jesti, racuni su dolazili (dolaze) isto u demokratiji kao i u socijalizmu. Onaj ko je imao "zalihe"maraka lako ih je "pretvorio" u evre,dok onaj ko ih nije imao morao je da se "prekvalifikuje" da bi mogao da radi nesto za sta nije skolovan. Ta pojava,u kojoj se obican mali covek,u periodu promene drzavnog ili drustvenog poretka,bori da prezivi,zove se Tranzicija. U tom prelaznom periodu tj.tranziciji mnogi ne uspu da se prilagode,sto za posledicu ima ne retko i samoubistva,tih ljudi,na zalost. Na zalost je i sto ta tranzicija,nikako da se zavrsi,pa jos uvek imamo pravnike i medicinske radnike,koji rade na buvljaku umesto u struci.

Tako sam ja otisla na razgovor za posao u pekari gde se trazila radnica za PRODAJU. Naglasila sam ovo za prodaju,jer je zaista tako glasio oglas,ali...Na razgovoru mi je dato do znanja da sem prodaje,moja obaveza je da:spremam rol-virsle,kroasane,pastetice,pice...pecem sve to,pecem i burek (nisam ga pravila ja 😀 to je radio majstor,ali sam gledala kako ga pravi i pomagala mu ) cistim pekaru i prodajem sve to.

Mozete misliti kako sam srecna bila😵 i nisam mogla da propustim da radim 4 posla,za jednu platu😕 jer zaboga ako necu ja "ima ko hoce". Ali, nisam mogla da biram.Prihvatila sam i naucila nesto novo.Sad, nije da pre toga nisam znala bas nista sa testom ali nisam bila ni neki expert,dok sam, kasnije cesto klincima spremala rol-virsle i burek (domace izdanje)koji  ruku na srce,nikad nije "uspeo" i nikad nece,onako kao u pekari.Za pravi burek,pored brasna,soli,ulja,masti i fila kojim ce se filovati neophodno je umece i neophodan je prostor,gde ces to umece primenit..Ja,probala kuci da vijem ono testo,pa pazi da ne napravim lom i ono nece-kora mi se ili zalepi  ili pocepa.

Rol-virsle su ok,to nije tesko napraviti,kao ni pastetice. 

Poneke pekare imaju u ponudi i kolace. Da li ste znali,da je prodavac obavezan da u toku dana,proda odredjen broj kolaca? Ako ih ne proda,onda ih sam kupi.Meni je to bilo suludo.Zasto bih pobogu,kupovala nesto sto mi nije potrebno? Srecom,kolaci su bili dobri,pa su "isli",tako da su retke bile situacije ,kada smo morali da ih kupujemo,da bi ostvarile "normu".

Pored obaveznog ranog ustajanja(na koji se vremenom naviknes),meni je najteze bilo da isecem pravilno burek.To treba znati...jos kada je guzva😜pa koliko god ja centrirala polovinu, noz je isao ukrivo... Pozdrav za sve pekare koji ovo citaju👍💗🏆Tezak je to posao.Ja probala,kratko😌...Tad i nadam se nikad vise...